Kancelarija za brze odgovore u saradnji sa Biznis info centrom

EVROPSKI ZAKON

OSNOVNE VREDNOSTI EVROPSKE UNIJE

Nakon Drugog svetskog rata krenulo se sa inicijativom iza formiranje novog evropskog poretka tj.ka unificiranju Evrope. To je stvorilo konfuziju mnogobrojnih i složenih organizacija čiji je razvoj teško pratiti.Na primer, OECD (Organization for Economic Cooperation and Development-organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj), WEU (Western European Union-zajednica zapadnoevropskih zemalja), NATO (North Atlantic Treaty Organizacion), The Council of Europa (Savet Evrope), European Union, su organizacije koje su postojale bez ikakvih međusobnih veza. Broj zemalja članica u njima varirao je od 19 (WEU) do 40 (Savet Evrope).

Raznovrsne institucije zahtevale su logičnu strukturu. Vodeći računa o njihovim  specifičnim ciljevima, mogu se razvrstati u tri glavne grupe :

  1. EVRO –ATLANTSKE ORGANIZACIJE
    Evro-atlantske organizacije nastale su, posle II svetskog rata, kao rezultat alijanse USA i Evrope. Nije slučajno što je OEEC osnovan 1948. godine na inicijativu USA, koja je pozvala države Evrope da udruže snage u obnovi svojih ekonomija. Prvi cilj OEEC bio je liberalizacija trgovine. Kada su 1960. godine  USA i Kanada postale članice ove organizacije, na taj način su  promovisale ekonomski napredak trećem svetu kroz pomoć u razvoju, OEEC je tada postala OECD.
    NATO je formiran kao vojno savezništvo USA i Kanade. WEU je formiran 1954. godine sa ciljem učvršćivanja saradnje među zemljama Evrope.

  2. SAVET EVROPE I OSCE
    Savet Evrope osnovan je kao politička institucija 1949. godine. Ova institucija je zaključila bezbroj konvencija, od kojih je najvažnija Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Stvorila je i sistem pravne zaštite koji onemogućava kršenje ljudskih prava u zemljama članicama.
    Ova grupa obuhvata i OSCE (Organizaciju za bezbednost i saradnju), koja je osnovana 1949. godine.

  3. EVROPSKA UNIJA
    EU je izrasla iz Evropske zajednice za čelik i ugalj, Evropske zajednice za atomsku energiju i Evropske zajednice. Ova pojava udruživanja je sasvim nova u Evropi, a  od uobičajenih tipova međunarodnog udruživanja država, izdvaja je to što su   države članice  prenele deo svojih suverenih prava Evropskoj zajednici i preneli joj snagu da nezavisno deluje. U sprovođenju tih ovlašćenja, Evropska zajednica je u stanju da izda akt o suverenitetu koji ima istu snagu kao i zakon u pojedinačnoj državi.

OSNOVNE (FUNDAMENTALNE) VREDNOSTI EU 

    1. EU kao garant mira, što dokazuje preko 40 godina mira u Evropi.
    2. Jedinstvo i jednakost, jer bez evropskih integracija, i evropskih zajednica ne bi bilo moguće obezbediti mir, demokratiju, zakon i pravdu, ekonomski prosperitet i društvenu bezbednost.
    3. Princip solidarnosi.
    4. Poštovanje nacionalnih identiteta.  

    OSNOVNI PRINCIPI ZAJEDNICE

    Iz celokupne regulative EZ mogu se izdvojiti određeni principi na kojima počivaju njen rad i postojanje. Reč je o principima koji izražavaju suštinu onoga što se naziva acquis communautaire. Ti principi su sledeći :

    1. Princip ograničenih ovlašćenja

      Osnivanjem EU ustanovljena je jedna nadnacionalna organizacija koja ima ovlašćenja da svojim odlukama obaveže države članice i njihove organe. Unija nema svojstvo države, ali ima određene elemente državnosti koji su joj, odgovarajućim aktima, pre svega osnivačkim ugovorima, preneti u nadležnost.

    2. Ograničena nadležnost i implicitna ovlašćenja (implied powers)

      Zbog nemogućnosti da se osnivačkim ugovorom unapred predvide sve situacije, ugovor predviđa i generalno ovlašćenje Saveta da donese akte i kada za to ne postoji konkretno ovlašćenje, ukoliko je to nužno za delatnost Zajednice, a u granicama je ciljeva koji su u okviru zajedničkog tržišta postavljeni.

    3. Supsidijarnost i primerenost

      Princip supsidijarnosti koji je predložila Nemačka, a podržala ga Velika Britanija, znači da Zajednica, u oblastima koje nisu u njenoj direktnoj nadležnosti, može da postupa ako ciljevi koje treba ostvariti ne mogu biti dovoljno dobro postignuti od strane određene države, ali mogu od strane Zajednice. Ovaj princip je ograničen principom primerenosti, tako da prenos nadležnosti ne može ići izvan ciljeva koji su utvrđeni kao područje delatnosti Zajednice.

    4. Ravnopravnost organa

      Princip ravnopravnosti organa odgovara principu podele vlasti na nivou države (zakonodavna, upravna i sudska). Podela nije dosledno sprovedena na taj način jer pojedini organi imaju delove ovih vlasti. Npr. Parlament funkcioniše kao kontrolni organ i organ s pravom veta, ali nema funkciju glavnog zakonodavnog organa. Smatra se da se time ostvaruje uzajamna kontrola i ravnopravnost organa. Tako postoji horizontalna podela nadležnosti između organa Unije, i vertikalna, između organa Unije i organa država članica. Princip ravnopravnosti organa u praksi znači da se organi Zajednice ne pojavljuju jedan u odnosu na drugog u nadređenom ili podređenom položaju.

    5. Zaštita osnovnih prava

      Smatra se da osnovna prava služe da bi se građanin odbranio od države, tj.da bi se zaštilila sfera slobode pojedinca od zahvata države.
      Iako EU nije država, po osnovu prenetih ovlašćenja ona ima prava da donosi propise kojima se konstituišu prava i obaveze građana. Krajem 2000.godine usvojena je Povelja osnovnih prava Evropske unije. Povelju su usvojili Savet EU, Evropski parlament i Komisija, čime je ovaj akt postao izvor normi sekundarnog prava Zajednice.  

    IZVORI PRAVA EZ

    Kako EZ nije država, uglavnom se smatra da je osnov za njeno pravno funkcionisanje ugovorno prenošenje određenih suverenih prava na organe Zajednice. Nosioci suverenih ovlašćenja i dalje ostaju države članice, ali one određena ovlašćenja, svojom voljom, tj. ugovorom, prenose na organe Zajednice, odnosno Unije. Garancija sprovođenja pravnih normi je u neograničenoj nadležnosti Evropskog suda pravde (ESP) koji tumači pravo EU i obezbeđuje njegovu primenu. ESP je organ preko koga se ostvaruje mogućnost prinudnog sprovođenja normi EU, što je neophodno da bi se ove norme mogle smatrati pravnim normama.

    Pravna priroda prava Evropske zajednice

    Osnovna dilema koja postoji kod određenja pravne prirode EZ jeste da li je reč o pravnim normama  koje su po svojoj prirodi međunarodnog (pre svega javnog) karaktera, ili je reč o normama ustavnopravnog karaktera. Dilema se javlja zbog toga što su ove norme prvenstveno nastale iz međunarodnih ugovora (ugovora o osnivanju evropskih zajednica), ali se sa druge strane ove norme pojavljuju kao norme kojima se usklađuju nacionalni pravni sistemi. Po ovoj drugoj karakteristici, one se pojavljuju kao norme ustavnopravnog karaktera. Radi primene, obezbeđena je i sudska zaštita od strane ESP.

    PRIMARNO PRAVO ZAJEDNICE

    Celokupno pravo Zajednice deli se na primarno i sekundarno. Pod primarnim, podrazumeva se pravo koje su kreirale same države članice neposredno, pre svega zaključivanjem odgovarajućih ugovora, a nekada uz pomoć organa Zajednice. Pored primarnog i sekundarnog prava Zajednice, prihvatljivi su i ostali izvori međunarodnog prava, kao što su običaji i opšti pravni principi. Između ovih izvora postoji odnos ravnopravnosti tj. ni jedan od njih nema veću pravnu snagu od drugog.
    Ova podela je značajna zbog toga što postoji primat primarnog prava nad sekundarnim. Sekundarno pravo mora biti u skladu sa primarnim pravom Zajednice i u tom smislu podleže oceni od strane ESP. Kako izvor primarnog prava nisu samo osnivački ugovori, već i svi ostali akti koje su kreirale države članice, ali i običaji i opšti pravni principi, moguća je nesaglasnost između njih. Sukobi normi rešavaju se klasičnim sredstvima tumačenja. 
    Smatra se da primarno pravo ima prednost nad nacionalnim pravom određene države članice i kao takvo primenjuje neposredno.

    SEKUNDARNO PRAVO ZAJEDNICE

    Sekundarno pravo kreirali su organi Zajednice. Ovo pravo nastaje prvenstveno kao rezultat normiranja tj. donošenja odgovarajućih akata od strane organa Zajednice, pri čemu se države članice ne pojavljuju kao subjekti koji donose određeni akt. Smatra se da i sekundarno pravo može imati svoj izvor i u običajnom pravu ali, samo kao izuzetak.
    Sekundarno pravo mora biti u skladu s primarnim pravom. Nesaglasnost sekundarnog prava s primarnim predstavlja razlog za pokretanje postupka pred ESP i dovoljan je osnov za ukidanje takvih normi.

    EVROPSKO OBIČAJNO PRAVO

    Pojam običajnog prava oslanja se na klasično shvatanje običaja, tako da se običajno pravo shvata kao ponašanje u skladu s običajem, u uverenju da postoji obaveza takvog ponašanja na osnovu pravne norme.
    Samo ponašanje nije dovoljno za zasnivanje običajnog prava, već se zahteva i uverenje o obaveznosti, odnosno da se ponašanje vrši u skladu sa pravnim normama.
    Subjekti koji kreiraju evropsko običajno pravo jesu države članice, Evropska zajednica, ali i njeni organi. Države kao subjekti u pravu utiču na određivanje sadržine evropskog običajnog prava, ali to čini i sama Zajednica, jer joj je priznat pravni subjektivitet.
    Kada same države članice svojim ponašanjem kreiraju određeni običaj, govori se o nastajanju primarnog evropskog prava iz običaja, jer države članice zaključivanjem međunarodnih ugovora u okviru EU takođe kreiraju primarno pravo Zajednice.

    OPŠTI PRAVNI PRINCIPI

    Opšti pravni principi se kreiraju samo u okviru Unije. Ovi principi nisu izraženi aktima Unije, već se posredno izvlače iz postojeće regulative. Države članice imaju pravo da odrede šta će smatrati normama, odnosno opštim pravnim principima u okviru svoje nadležnosti, na svojoj teritoriji.

    OPŠTE MEĐUNARODNO PRAVO

    Evropska zajednica nastala je na osnovu ugovora koji po vrsti predstavlja ugovor međunarodnog prava. Iz toga se, sa sigurnošću, izvodi zaključak da i za EU važe opšte norme međunarodnog prava, naročito one koje se odnose na međunarodne organizacije.

    MEĐUNARODNI UGOVORI

    Međunarodni ugovori smatraju se izvorom pravnih normi prava EU. Smatra se da oni važe po opštim principima obaveznosti, bez potrebe da budu transformisani kroz nacionalne pravne akte. Subjekti koji ih zaključuju mogu biti i države članice, ali i sama Zajednica. Međunarodni ugovori koje su zaključile države članice ne obavezuju Zajednicu, bez obzira da li su ih potpisale i sve države članice. Međutim, to ipak može da se dogodi  ako ovlašćenja država u određenoj materiji budu preneta na Zajednicu.

    PRAVNI AKTI ZAJEDNICE

    Pravni akti Zajednice su :

    1. naredba, koja se često prevodi i kao » regulativa »
    2. smernice, za koje se u našem jeziku koristi i izraz » direktiva »
    3. odluke
    4. preporuke
    5. stavovi
      • Naredba (Regulation) je pravni akt koji (kao i zakon) sadrži opšte pravne norme i obavezna je na teritoriji čitave Unije. Reč je o aktu s najvišim stepenom obaveznosti.
      • Za smernice (Directives) važi princip da su one obavezne u odnosu na državu na koju se odnose u pogledu cilja koji treba postići, ali je država u principu slobodna da izabere formu i sredstva za njihovo sprovođenje.
      • Odluka (Decision) je pojedinačan akt i obavezuje samo one koji su u njoj izričito označeni.
      • Preporuke i mišljenja (Recommendations and Opinions) nisu obavezni akti. I pored neobaveznosti, smatra se da nisu potpuno pravno irelevantni. Očekivanje da ovakvi akti budu poštovani zasniva se na principu saves
        nosti i poštenja.

    PRIVREDNO PRAVO EU

    Izvor: Dr. Zlatko Stefanović "Pravo Evropske unije"
    izdavač "Moć knjige" d.o.o. Beograd

    Organi EU, pre svega Komisija, činili su napore da za područje EU budu doneti odgovarajući propisi kojima bi se izvršilo usklađivanje statusnih oblika pravnih lica i to, kako u odnosu na javna društva, tako i u odnosu na privatna.

    Statusni oblici preduzeća i drugih pravnih lica na teritoriji zemalja članica EU 

    I Društvo kapitala (javna društva)

    * Evropsko akcionarsko društvo (evropska kompanija) - Societas europeae (SE)

    Evropska kompanija predviđena je i uređena naredbom Saveta  i smernicom u pogledu ključnih elemenata Statuta SE, dok je državama članicama, kao i kod drugih smernica prepušteno da nacionalnim propisima urede određene detalje, kako bi ovaj statusni oblik bio uklopljiv u nacionalno pravo. Evropska kompanija pripada grupi javnih društava, odnosno društava kapitala. Njen osnivački kapital podeljen je na akcije, tako da statusni oblik ove kompanije jeste akcionarsko društvo.

    Osnivači SE mogu biti samo postojeća pravna lica, tako da se fizička lica ne mogu pojaviti u ulozi osnivača. Naredba propisuje i načine osnivanja SE, tako da osnivanje može biti učinjeno samo na jedan od predviđenih načina :

    1. Fuzijom dva ili više postojećih akcionarskih društava,
    2. Formiranjem SE kao holding kompanije od strane akcionarskog društva,
    3. Osnivanjem SE kao društva kćeri od strane bilo kojih kompanija, odnosno firmi.SE može biti osnovana i kao društvo kćer, takođe od strane postojećih kompanija.
    4. Transformacijom postojećeg akcionarskog društva. Akcionarsko društvo koje je osnovano po propisima neke od država članica EU može se, pod određenim uslovom, transformisati u SE.
    5. Osnivanjem SE kao društva kćeri od strane postojeće SE. Jednom osnovana SE može se pojaviti u ulozi osnivača drugih SE. 

    Upravljanje SE uređuje delimično Naredba, delom se primenjuju i nacionalni propisi država u kojoj se SE osniva, a delom to zavisi od osnivačkog akta, odnosno Statuta SE.
    Savet EU je posebnim aktom uredio učešće zaposlenih u odnosu na SE. Učešće (participacija) zaposlenih u SE obezbeđuje se u postupku pregovaranja između zaposlenih i osnivača.

    *Društvo sa ograničenom odgovornošću

    Za društvo sa ograničenom odgovornošću ne postoji posebna regulativa na nivou EU, osim što se i prema njemu primenjuju sve one pravne norme koje važe za preduzeća uopšte. Usklađivanje pravnih normi koje se odnose na društvo sa ograničenom odgovornošću nije bilo predmet predloga ili inicijativa u organima EZ, tako da se u odnosu na ovaj oblik preduzeća primenjuju norme nacionalnog prava, tj. prava države u kojoj je ono osnovano.

    II Društva lica (privatna društva, udruženja i fondacije)

    Za društva lica karakteristična je zatvorenost za prijem novih članova, ali i povišen stepen lične odgovornosti za obaveze društva, mada se ove karakteristike mogu sresti i kod društva kapitala. Najznačajnije razlike u odnosu na društva lica pojavljuju se u pogledu njihovog statusa pravnog lica, a zatim i u pogledu osnovne svrhe osnivanja koja vrlo često nije sticanje dobiti.

    Prema predlogu naredbe o Evropskom udruženju ono predstavlja trajnu zajednicu fizičkih i (ili) pravnih lica čiji su članovi povezani zajedničkom delatnošću, ciljevima ili interesima, koji mogu biti i granski interesi u rezličitim oblastima.
    Zajedno sa ovim predlogom dat je i predlog (Savetu) za donošenje propisa o statusu Evropske zadruge (EUGEN) kao i predlog za donošenje propisa o statutu »Evropskog uzajamnog udruženja » (EUGGES).

    III Evropska ekonomska interesna grupacija – EEIG 

    Evropska ekonomska interesna grupacija predstavlja oblik udruživanja preduzeća ili drugih oblika poslovanja (lica koja samostalno obavljaju određene delatnosti) koji u statusnopravnom smislu predstavlja posebno pravno lice.
    Smatra se posebno pogodnim oblikom saradnje za mala i srednja preduzeća koja žele da nastupe na tako velikom tržištu kao što je EU. Drugu kategoriju subjekata koji ovaj oblik koriste za udruživanje čine profesije kao što su npr. privredni savetnici, advokati, notari, lica koja se bave istraživanjem tržišta i sl.
    Prema EEIG se, pre svega, primenjuje Naredba EEC br.213/85 kojom je uređen pravni okvir EEIG. Ova naredba je po svom karakteru nadnacionalna, a po svojoj sadržini ona uređuje : uslove za osnivanje, pojedine delove Statuta,  zaštitu trećih lica i  prava i obaveze članova.

    STEČAJ

    Stečaj, kao način prestanka rada preduzeća, poznat je u svim zemljama članicama EU. Međutim, kao i u slučajevima redovnog poslovanja, tako i prilikom gašenja preduzeća usled stečaja, zbog postojanja jedinstvenog tržišta, otvaraju se brojna pitanja i mogućnosti neželjenih dejstava.
    Zahvaljujući jedinstvenom evropskom tržištu, kompanije obavljaju delatnost na čitavoj teritoriji EU. Zbog svega toga, Savet EU doneo je naredbu o postupku stečaja koja je imala za cilj da, na potrebnom nivou, harmonizuje propise država članica EU, odnosno da reši otvorena pitanja koja nastaju zbog potencijalnog sukoba zakona, odnosno sukoba jurisdikcija.  

    HARMONIZACIJA PROPISA O POSLOVANJU PRIVREDNIH SUBJEKATA

    Na organe EZ preneta je nadležnost vođenja ekonomske politike, formirano je jedinstveno tržište i stvorena monetarna unija, ali su mnoge oblasti prava kojima se uređuje poslovanje subjekata na jedinstvenom tržištu ostale u nadležnosti država članica. S jedne strane postoji potreba usklađivanja pravnih normi, a sa druge strane zahtev da države članice  svojim normama i dalje uređuju  mnoge od ovih odnosa. Rezultat ovih protivrečnih zahteva mogao je da bude jedino delimično usklađivanje  (harmonizacija) pravnih normi kojima se uređuje poslovanje subjekata na jedinstvenom tržištu EU. Usklađivanje je nužno moralo da ostavi dovoljno prostora za usklađivanje sa nacionalnim pravom, zbog čega je akt kojim je vršeno usklađivanje, morao da bude smernica.

    STANDARDI

    Prema određenju Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) pojam standarda određuje se kao tehnička specifikacija, odnosno drugi javno dostupan dokument kojii je sačinjena osnova zajedničkog rada svih zainteresovanih struktura i na osnovu njihovog konsenzusa ili opšte saglasnosti oslanja se na društvene rezultate nauke, tehnike i iskustva, a koji ima značajne opšte koristi kao cilj i prihvaćen je od strane kvalifikovanog tela na nacionalnom, regionalnom ili međunarodnom planu. Ovu definiciju prihvatile su sve poznate organizacije za standardizaciju. Standardi se u Evropi pojavljuju tek od pre stotinak godina. Danas postoje tri evropske organizacije za standardizaciju: CENELEC (Evropski komitet za elektrotehničke standarde), ETSI (Evropski institut za telekomunikacione standarde) i CEN (Evropski komitet za standardizaciju).
    Smisao postojanja standarda jeste da, osim usklađivanja karakteristika proizvoda i usluga  i povećanja stepena bezbednosti u samoj proizvodnji ili korišćenju proizvoda, bude i garancija svojstava, odnosno kvaliteta, što posebno interesuje potrošače.

    Postupak usvajanja evropskih standarda teče u tri glavne faze koje su u nadležnosti različitih organa.
    To su:  izrada programa, definisanje standarda i stupanje na snagu.

    PRAVO INTELEKTUALNE SVOJINE

    Pod sintagmom prava intelektualne svojine uobičajeno se podrazumeva skup pravnih normi kojima se štite određene tvorevine ljudskog duha, kao što su npr. patenti, žig (trgovački znak), dizajn (model, odnosno uzorak) i dr. Slično pravima industrijske svojine jeste i autorsko pravo koje predstavlja skup pravnih normi kojima se uređuje korišćenje i zaštita autorskih dela iz oblasti književnosti, nauke i umetnosti.
    Usklađivanje pravnih normi kojima je intelektualna svojina uređena u EU vrši se na dva načina. Prvo je činjeno ujednačavanjem normi koje se primenjuju u državama članicama EU, u skladu sa Ugovorom o osnivanju EZ. Drugi način je donošenje propisa koji sadrže norme o intelektualnoj svojini koje važe na nivou EZ.

    PATENTI - Najznačajniji akt za harmonizaciju evropskog prava o patentima je Konvencija o zaštiti evropskog patenta koja je stupila na snagu 7. oktobra 1977.

    TRGOVAČKI ŽIG - Pojam trgovačkog žiga se uobičajeno određuje kao pravo kojim se štiti znak upotrebljen u prometu roba ili usluga. Po definiciji, pojam žiga se na isti način određuje i u drugim zemljama, uključujući zemlje EU. Razlike postoje u načinu sticanja prava, njegovog trajanja i njegove sadržine.

    ANTIKARTELNO PRAVO

    Pod kartelom se podrazumeva sporazum članova kartela o međusobnom regulisanju proizvodnje, nastupu na tržištu i drugim zajedničkim privrednim ciljevima. Njegov cilj jeste stvaranje izuzetno povoljne pozicije na tržištu.
    Postoji generalna zabrana stvaranja kartela na području EZ. Ovom zabranom obuhvaćeni su ugovori između kompanija, odluke udruženja preduzeća i usklađena praksa što može uticati na trgovinu između država članica EZ, a ima za cilj, odnosno rezultat, sprečavanje, ograničenje ili isključenje konkurencije na tržištu EZ.

    ZAŠTITA POTROŠAČA

    Zaštita potrošača u savremenim pravnim sistemima izdvaja se kao poseban sistem pravnih normi. Pod pojmom zaštite potrošača podrazumeva se zaštita potrošača pravnim sredstvima koja su specijalno ustanovljena radi njihove zaštite.
    Pre zaključenja ugovora o osnivanju Evropske unije nije eksplicitno bila predviđena nadležnost EZ u oblasti zaštite potrošača. Akti Unije kojima se usklađuju norme o zaštiti potrošača tek su u pripremi. O tome postoji Rezolucija Saveta od 19. januara 1999. godine kojom su učinjene neke konstatacije i naglašena potreba za donošenje propisa Zajednice u ovoj oblasti. Time se samo konstatuje potreba ispitivanja svih normi koje se odnose na ovu oblast.

    PRISTUPANJE EVROPSKOJ UNIJI

    Načelno, svaka evropska država može pristupiti Evropskoj uniji, što predviđa i Ugovor iz Mastrihta, koji je samo preuzeo dotadašnje odredbe Ugovora o osnivanju EZ. Kako EU nije međunarodna organizacija, to i nije moguće klasično pristupanje. Pristupanje EU znači pristupanje zajednicama, odnosno EZ i učešće u zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici i saradnji u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova. Pristup je moguć samo u kompletu, tj. isključen je pristup samo nekoj od zajednica, odnosno delatnosti.
    Od svake države koja želi da pristupi Uniji zahteva se da u svojoj praksi poštuje principe na kojima se Unija zasniva: demokratija, poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda i principa pravne države koji su zajednički svim državama članicama (acquis communautaire). Država koja želi pristup, mora u praksi da pokaže da je njena vlada u stanju da sprovede ove principe.

    Evropski savet na sednici od 21-22. juna 1993. godine utvrdio je uslove koje bi kandidati trebalo da ispune da bi bili primljeni u članstvo:

    1. Geografski kriterijum - da je kandidat evropska država
    2. Političko - pravni kriterijumi:
      • vladavina prava
      • demokratičnost poretka
      • zaštita ljudskih prava i osnovnih sloboda
      • zaštita manjina
    3. Privredni kriterijumi:
      • funkcionisanje tržišne privrede
      • sposobnost da se izdrži pritisak tržišta unutar Evropske Unije
    4. Ostali kriterijumi :
      • prihvatanje ciljeva političke unije, kao i privredne i monetarne unije
      • prihvatanje zajedničkih vrednosti (acquis communautaite)
      • sposobnost upravnih i pravosudnih struktura za ostvarivanje zajedničkih vrednosti.