Kancelarija za brze odgovore u saradnji sa Biznis info centrom
DRŽAVA MORA DA ZAŠTITI DOMAĆE KOMPANIJE


Razgovor sa mr Milanom Jankovićem, predsednikom Privredne komore Beograda

Izvor: Pečat

 

Dok Srbija traga za milijardama iz inostranstva, šireći lepezu dugovanja, investicije se nalaze u Srbiji, ali bez želje da se otvore. Zadužujemo se na sve četiri strane sveta kako bi popunili budžet, a samo od Luke Beograd  sa ulaganjem od milijardu evra na godišnjem nivou, kroz poreze, u budžet bi se slilo 200 miliona evra, kaže u intervjuu za „Pečat“ Milan Janković, predsednik Privredne komore Beograda.


Koliko se deindustrijalizacija Beograda razlikuje od modela evropskih metropola i znači li ona izmeštanje industrije iz centra ili njeno gašenje?


Nekadašnji metalski, tekstilni, drvnoindustrijski ili prerađivački kompleksi imali su tržište mnogo veće nego što je sada tržište Republike Srbije, dok su sirovine za rad dobijali sa strane ili iz sveta. Kada su te okolnosti promenjene nastala je i smrt velikih kompleksa. Razlog tome bile su sankcije, izolacija i  nemogućnost isporuke robe na druga tržišta. To su iskoristile druge kompanije koje su svojim zamenile naše proizvode na rafovima. Po proizvodnji delova i poljoprivrednih alata, mašina, motora i komponenti Srbija je nekada bila top jedan na teritoriji bivše Jugoslavije i regiona. Danas dok su beogradski basen ili industrijski kompleksi ugašeni, Republika Slovenija preuzima licence i prava što je rezultiralo činjenicom da je njihova poljoprivreda 60,70 odsto izvozno orjentisana. Kod nas je ona 15 odsto, jer nemamo šta da proizvedemo, a još manje da izvezemo.


Da li možemo govoriti o reindustrijalizacji Beograda i Srbije i koliko je u takvim okolnostima presudan politički vetar koji bi duvao u jedra privredi?

Reindustrijalizacija Beograda i Srbije je potpuno nemoguća. Za početak mi nemamo strategiju razvoja koja mora biti zasnovana i na geopolitičkim, geostrateškim, geografskim, ljudskim i političkim potencijalima. Otvaranjem Srbije ka CEFTI i Evropi, ka trećim tržištima Afrike, Azije i Amerike jeste naša mogućnost. Što se politike tiče, one su nekada otvarale vrata za jedan deo poljoprivrede. Danas mi to ne možemo da očekujemo, jer teza da politika otvara vrata i omogućava međudržavne ugovore za ogromnu količinu proizvoda u Srbiji ne postoji.

 

Gde leži pogodnost Srpske privrede?

Pogodnost Srpske privrede leži u malim i srednjim preduzećima koja najbrže implementiraju inovacije.  Reindustrijalizacija ne traži velike komplekse, već male proizvodne pogone, gde su uključene porodice i lokalne samouprave. Osnovna poznanica bi trebalo da bude strategija razvoja ne Srbije, već razvoja jednog regiona, jedne organizacione celine, popt Srema, centralne i južne Srbije.

 

Koja je tu uloga države?

Dobar privredni ambijent ne podrazumeva da privredu vodi država i ukoliko ona ima  upravljačkih moći nad nekim preduzećima to treba da traje do onog momenta dok ne zavladaju dobri tržišni uslovi. Iz nerazumevanja ovoga proizilaze i najveći problemi u Srbiji.

 

Da li bi Srem koji ste pomenuli mogao da bude rezervna zona Beograda?

Rezervna zona Beograda mogla bi da bude i Belorusija i gradovi koji nisu Moskva, kao što su oni u zapadnoj Africi i tržišta koja se nalaze kilometrima daleko, ali su blizu za dobru, tradicionalno prihvaćenu robu. Afrika, onaj deo azijske i onaj deo Crne Afrike koja je nama bliska kroz nesvrstanost, mogli bi da budu predgrađe srpske privrede. Tamo su još uvek otvorena tržišta i konkurencija, a zabeleženo je da su tamo srpski proizvodi skoro svih industrija aktuelni.

Kako gledate na inicijativu da PKB prođe kroz sistem podržavljenja. Da li bi taj model vratio nekadašnji status ove kompanije koja je uživala privilegije „države u državi“ ?

Komora Beograda u svom sastavu Odbora za poljoprivredu u sistemu edukacije jasno je locirala strateške snadbevače. Iz te perspektive PKB može biti jedan od strateških snadbevača Beograda u određenom segmentu. Zato je važno šta će se dogoditi sa kompanijom skupljenom iz različitih nivoa, jer PKB nije jedna kuća niti jedna njiva. To je razuđen sistem, najveći kompleks spojenih sudova, ali je činjenica da je on osam, devet godina u blokadi i da ne ispunjava svoje obaveze. Teško je organizovano spojiti jedan takav sistem, a pogotovo kada s njim vlada država, jer ona ne može da se rukovodi tehnološkim i tehničkim inovacijama, već političkim i drugim potrebama. Sudbinu PKB treba da odrede primeri iz Evrope gde stotinu najboljih farmi nemaju toliku veličinu i kapacitete, ali su vezane za institute i naučne ustanove. Kada se u PKB investirani novi kombajni i rasadnici, mašine i muzilice - napravljen je bum i proizvodnja  je tri godine unapred prodata. Ako premijer Japana kaže da su najveći strateški interesi te zemlje mala i srednja preduzeća i farme, zašto onda Srbija o farmama ne vodi računa?

 

Izjavili ste da 80% poljoprivrede zavisi od volje Svevišnjeg. Da li je to otvorena kritika upućena na adresu Ministarstva poljoprivrede?

To jeste kritika na rad ovog ministarstva. Postoje pozitivi primeri iz regiona u kojima poljoprivrednik proizvode prodaje zadruzi, a zadruga u tačno dogovoreni dan seljaku isplaćuje njegovu zaradu. To su dogovorene i zakovane cene, koje se ne menjaju subjektivno i objektivno. Jedna industrija u Sloveniji ima 462 kooperanata i nekoliko njih sa preko pet hektara zemlje, dok svi ostali imaju 2,3 ara ili pola hektara zemlje. Ta domaćinstva su dovoljno mala da ne bi mogla da zadovolje svoje potrebe, ali su vrednovani u jednom sistemu i zarada im je garantovana. U srbiji iz godine u godinu otkupne cene se menjaju, mesta za lagerovanje su prodata nemamo pristup direktnoj prodaji. Kada bi robna proizvodnja i privreda bila predata direktno potrošačima, to bi bio izlaz za Srbiju.

 

Da li su moderni latifundisti doneli monopol u oblasti poljoprivrede?

Ako ne postoji jasno, precizna procedura i pravila ponašanja kakva su primenjena u Mađarskoj, Sloveniji i Švajcarskoj, onda postoji monopol. U pomenutim zemljama, ukoliko posednik šest meseci ili jednu sezonu nije obradio zemlju, prvi komšija ima pravo da uđe i uzme tu zemlju. U Švajcarskoj do 1800 metara nema ni jednog kvadrata koji nije obrađen. Na taj način se izbegava mogućnost monopola. Kod nas utrina ima više nego obrađenih površina, a sa ovakvom strategijom biće ih sve više. Neko može da kupi i 20 000 hektara, ali onog trenutka kada ta zemlja prestane da se obrađuje vlasnik bi trebalo da izgubi pravo na nju. Na taj način bi za tri godine celokupna zemlja u Srbiji bila obrađena.

 

Kako komentarišete činjenicu da su se mnoge javne nabavke i tenderi pokazali kao neregularni i šta se po tom pitanju uradilo?

Zakon o javnim nabavkama je kao i mnogi drugi zakoni dobro napravljen, ali se u praksi kao takav ne primenjuje niti postoji neki instrument kontrole. U našoj privredi ima mnogo anomalija. Ovde se nepravilnosti završavaju komentarom bilo je, ne ponovilo se i idemo dalje. To je ogledalo institucionalne snage jedne države.

 

Stalno ste u kontaktu sa  privrednicima. U kojoj oblasti je trenutno novac najfrekventniji?

Nigde, ali bi ga bilo dobro uložiti u sve segmente razvoja poljoprivrede, turizma, hotelijerstva i infrastrukture. Dobit bi tako delili privrednici, ali i država. Strateški razvoj Srbije leži u  železnicama, koje bi trebalo da budu najviše opservirane od strane države. Železnica drži najveći deo teritorije, a nema ranžirne stanice, rampe i  carinska skladišta. Slede oblasti poljoprivrede i turizma, infrastrukture i saobraćaja,  i energetike kao četvrtog segmenta. Tu se uklapa i informatička priča, intelektualna  svojina, uslužne delatnosti, a zajednička komponenta je obrazovni sistem, segment koji je potpuno neiskorišćen. Mnogi naši ljudi iz dijaspore rado bi poslali svoju decu u Srbiju na školovanje, a kada pomnožite nekoliko desetina hiljada studenata sa školarinom koju bi plaćali, zarada bi bila izvesna. Drugo, na hiljade naše dece sada se školuje u inostranstvu i kada se vrate pitanje je čiji će oni kadar biti. Peti neiskorišćeni segment je zdravstvo. Edukacija, školstvo i zdravstvo mogu da izbace srpsko tržište u prvi plan, jer tu nemamo konkurenciju od Soluna do Slovenije.

 

Koliko su banke spremne da finansiraju srpsku proizvodnju?

Privatno bankarstvo i privatne bankarske institucije ne interesuje ni socijalna pravda ni socijalna odgovornost. U ovom trenutku one su jedine kompanije i preduzeća koja posluju po tržišnoj privredi, dok su svi drugi u globalnoj krizi i osluškuju ambijent i momenat. Ono što bi sada moglo da se plasira od finansijskih sredstva stopirano je, jer su banke, pozivajući se na rizik koji je u prvom momentu nametnut kao politički, podigle cenu koštanja kapitala srpskim preduzećima. Tako se dešava da niko ne može da dobije kapital, dok su sredstva u matičnim zemljama tih banaka duplo jeftinija i za privredne i za kolektivne sisteme. Iz tog razloga država mora da ima svoju razvojnu banku. Srbija, vlada i rukovodioci moraju da zauzmu jasan stav, procedure i standarde EU. Standardi u srpskom privrednom društvu doneće rezultate, pa makar i ulazak u Evropu bio terminski na dugom štapu.

 

Kakve šanse imaju naši privrednici u takvim okolnostima?

Bankarsko tržište nije spremno da finansira buduću proizvodnju, buduće marketinške nastupe ili promociju,  recimo vina u koje je neko već uložio 130 godina tradicije. Taj preduzetnik koga ne želi da finansira banka, niti ga podržavaju lokalna samouprava i  region, napadnut je od marketinški dobro pripremljenih promocija sličnih konkurentnih proizvoda.

 

IMT koji je nekada snabdevao ceo svet, danas jedva može da proizvede 200 traktora, jer nema kupaca. Plastičarska industrija u Novoj Pazovi sa mašinama koje imaju ogroman kapacitet, danas je obustavljena jer ne postoje finansijske institucije koje žele da finansiraju industrijalizaciju.  Isto važi i za farmaceutsku industriju koja je bila jedna od najboljih na ruskom tržištu, a koja je poput Galenike izgubila trku jer nije mogla da dođe do nove tehnologije i dobije nove licence.  Na državi je da odluči da li će Galenika, Jafa,  Polimark i drugi  proizvođači ostati mali, u regionalnim okvirima, ili, pak, zauzeti svetsko tržište. U takvim okolnostima privredne komore skoro da su nemoćne, jer se suočavaju sa državnim protekcionizmom.

 

Da li Srbija može da isprati reciprocitet ulaganja i prihvatanja stranih investicija?

Ako smo mi nečije trgovačke lance pustilu u Srbiju i to u centralne zone Novog Sada i drugih gradova, onda bi i mi u istoj meri trebalo da naše otvorimo u Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani. Tada bi mnogi proizvodi pronašli svoje mesto. Situacija je takva da dok mi, uz izjave raznih komisija i pobornika pravde, uništavamo svoje trgovačke lance, zemlje regiona svoje podržavaju raznim subvencijama kao što je davanje robe na godinu, dve dana ili subvencionisanjem proizvodnje. Zato je Srbija kao najveća zemlja u regionu postala najbolje tržište za okolne zemlje. Kad pogledate rafove u svim prodavnicama, očito je da rečeni procenat od  40 odsto domaćih proizvoda  nije tačan. Lako smo se naučili i na tuđe sapune i tuđe praškove, čokalade i bombone. Ali, sve to može da bude supstitucija domaće proizvodnje.

 

Šta se dešava sa projektom Luke Beograd i izgradnjom grada na vodi. Nije li to mogućnost da Beograd konačno vidi nešto novo ili će i u ovom slučaju država retroaktivno za svoje greške kažnjavati vlasnike spremne da ovde investiraju?

Kada bi investitori želeli da parčaju zemlju za kuće ili leje luka i salate, onda bi to mogli da tumačimo kao zloupotrebu. Pošto je napravljen, najveći i najbolji projekat, koji u segmentima vredi između 600 i  milijardu evra, svaka priča o  zloupotrebi je izlišna.

 

Na primer Luke i partnerstva Skupštine grada vidi se spoj privatnog i javnog partnerstva koje je svugde u svetu zaživelo,  tako da nijedan veći objekat ni  u jednom od većih gradova nije napravljen samo privatnim  ili samo javnim partnerstvom.  Grad i privatni investitori  mogu da pokrenu najveću investiciju koja je u ovom trenutku moguća, a to podrazumeva ne samo desetine hiljada radnih  mesta, već i milijardu evra investicija godišnje. Najbolji ilustrator o kojoj  investiciji je reč, govori činjenica da se  Srbija zadužuje na sve četiri  strane sveta kako bi popunila budžet, a samo od godišnjih  investicija jedne Luke u budžet bi se kroz poreze slivalo 200  miliona.

 

Da li na spoju javnog i  privatnog investiranja leži mogućnost izgradnje i razvoja turističkih  potencijala?

Privatno i javno partnerstvo je jedini izlaz za rekonstrukciju i izgradnju ne samo Beograda, već i Srbije, od koncesije za autoput do Fruške gore sa centrima, banjama i hotelima. Ako su Rusi u Sočiju napravili čudo za Olimpijadu, a Grčka  uvertiru za isti događaj, ako je to isto uradio Torino za zimske olimpijske igre, zašto mi to ne bismo mogli na Kopaoniku, Divčibarama ili Zlatiboru. Ako država nije u stanju da ponese ovakvu investiciju,  postoji lanac ljudi koji žele da ulože novac i uz pomoć divelopera razviju biznis.

Ko vidi podavalski i kosmajski deo? Ako u Dubaiju prave veštački sneg, mi možemo da iskoristimo svoje potencijale, a ne da 10,20 hiljada skijaša vikendom puni slovenačke i austrijske centre. Četrdeset kilometara od Beograda nema izletišta, kao što nema ni strategije razvoja Beograda u segmentu turističko-rekreativnih zona. Niko se nije poveo za primerom Baba, a desilo se da je jedan Belgijanac koji se bavi prodajom dijamanata iskoristio taj prostor za hotel. Diveloper zna šta od jednog prostora može da se napravi, investitor je drugi u lancu, a lokalna samouprava je ta koja treba da ustupi zemljište za gradnju.

 

U kojoj meri lokalne samouprave imaju ekspertsku ili profesionalnu sposobnost da lociraju i prate dešavanja u privredi?

Lokalne samouprave nisu samo dva sela i tri ulice. Postoje ozbiljne lokalne samouprave sa nekoliko stotina hiljada stanovnika i svim prerogativima manjih država u svetu. Lokalne samouprave bi trebalo da budu osnovna ćelija jedne kontrole. Ako s na njemu teritoriju doseli kompanija to se i te kako tiče lokalne samouprave, jer se te teritorije ljudi  zapošljavaju, pa je interesantno znati da li radnici redovno primaju plate ili se one smanjuju do bezumlja. Onda isti posao koji je deset puta više plaćen u susednoj zemlji, kod nas je minorno plaćen ili se dešava da se porez plaća samo na najprostije poslove, dok svi rukovodeći ljudi doprinose na platu plaćaju u trećim zemjama.

 

Koliko su  za Srbiju izazovne strane licence?

Strane investicije su u redu, ali jedna snažna država na to bi trebalo da kaže: Može, ali uz domaćeg partnera. Ne zatvarati srpsko tržište, ne izolovati se i podizati samo svoje kapacitete, ali imati partnerski odnos sa svima. Mi uživamo prirodno pravo, a to je : tržište je naše. Onaj ko funkcioniše na našem tržištu mora da igra po pravilima prave države koja ima svoje institucije zadužene da zaštite svoje firme i kompanije. Nije poenta da neko drugi ovde sve donese, koristeći se zakonskim i podzakonskim regulativama, i da odavde prodaje na trećem tržištu, ne plaćajući porez jer mu je firma izmeštena na neka ostrva. Ovde se radnici minimalno plaćaju, a to se zove iskorišćavanje tržišta i iskorišćavanje resursa. Možda za neke azijske zemlje koje nemaju socijalizovanu državu to može biti prihvatljivo, ali ako mi imamo neke institucije onda igra mora da bude po pravilima.

 

Dolazak Medvedeva je, čini se zvanično presecanje crvene vrpce kada je ulazak ruskog kapitala na naše tržište u pitanju. Kakav model investiranja bi za nas bio najprihvatljiviji?

Dolazak Medvedeva je politička podrška određenim vidovima ulaska ruskih investitora u Srbiju. Ali, potrebna je i opsta klima i podrška takvoj vrsti investicija. Ovo što je nama interesantno je partnerstvo srednjih ruskih firmi ili konzorcijuma firmi koji će podržati srednja preduzeća u Srbiji, partnerski odnos nastupati i iskoristiti međudržavni ugovor koji je potpisan između naše dve zemlje. I sam govor predsednika Medvedeva ostavio je širom otvorena vrata srpskoj strani po svakom pitanju. Na našoj strani je da iskoristimo međudržavni ugovor, energetsku i svaku drugu stabilnost, da nivo investicija, kao i nivo od tri milijarde evra godišnje koliko je potrebno Srbiji da izađe iz krize.

 

Kako komentarišete talas racionalizacije u javnom i privatnom sektoru?

Ekonomista Simon je nedavno rekao da najgore što jedan sistem može da uradi jeste da otpušta radnike. Kod nas kriza traje dvadeset godina i mi imamo modele preživljavanja. Umesto otpuštanja trebalo bi da se uvede kraće radno vreme, poveća marketing i zadrži tržište. Kod nas se promoviše odpuštanje što je pogrešno, jer ljudi koji ostaju bez posla su depresivni, gubi se ćelija porodice. Simon rešenje za krizu vidi ne u otpuštanju radnika, niti u padu cena. Ranije, u uobičajena vremena, nekoliko promila niže cene značilo je povećanje proizvodnje i prodaje. Danas sve statistike pokazuju da i 10 odsto niže cene prouzvoda neće ništa promeniti.

 

Kako pomiriti najavljena otpuštanja sa donetim Zaonom o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, u čijem donošenju je sa projektom učestvovala i Privredna komora?

Od  1. maja po zakonu svako preduzeće iznad 20 radnika mora da ima zaposlenog jednog invalida i na svakih sledećih 50 još jednog. Mi nemamo osposobljenih invalida, radnih mesta i sistemski uređenog načina funkcionisanja privrede da bi to ispunili. Sada se suočavamo sa apsurdnom situacijom da dok mesečno gubimo 10 do 15 hiljada radnih mesta, ljudi dobijaju nalog za otvaranjem drugih radnih mesta. To nije u funkciji ni profita, ni preživljavanja jedne firme. Ostaje pitanje ko će obučiti trenere. ko će ubediti i osposobiti rukovodeće ljude u firmama, kako omogućiti kvalifikovane uslove za invalide, te kako će se izvršiti edukacija kolektiva.

U Srbiji ima 760. 000 lica sa invaliditetom, a samo 23.000 lica je ušlo u zvaničnu evidenciju. Postavlja se pitanje šta je sa preopstalih 730.000 ljudi.